Plivajući tenk PT-76B

Plivajući tenk PT-76B


Nakon Drugog svetskog rata pobednička Crvena armija sumirajući ratna iskustva, između ostaloga došla je do zaključka, da se u brojnim operacijama u kojima su vršeni nasilni prelasci reka osećao nedostatak namenskog oklopnog vozila. Takve operacije posebno su bile ugrožene u fazama nasilnog prelaska vodene prepreke i održavanja mostobrana dok se ne formiraju skelski / mostni prelazi i uvedu tenkovi. Geografske karakteristike posleratne Evrope i karakter eventualnih sukoba takođe su nagoveštavali potrebu za lakim tenkom koji bi mogao vodene prepreke savladati bez priprema.
.....Već 1947. u Gorkom u zavodima Krasnoe Sormovo započeo razvoj novog amfibijskog tenka označenog kao R39. Prototip ovog vozila bio je naoružan topom od 76,2mm i pokretan motorom od 300KS. Na njemu su primenjena neka tehnička rešenja preuzeta još sa predratnih sovjetskih amfibijskih tenkova, kao recimo, plovljenje pomoću dva propelera. Prototip je testiran 1948/49, pri čemu je ustanovljeno da je plovnost loša, tenk je često tonuo u reku Volgu. Projekat je ubro otkatan, a zadatak projektovanja amfibijskog (plivajućeg) tenka poveren je konstruktorskom birou u Čeljabinsku, pod vođstvom inženjera Josifa Kotina. Projekt tenka iz ovog biroa označen je kao "Objekat 740", a plivajući transporter, koji je oporedo razvijan "Objekat 750". Od samog početka primenjen je drugačiji pristup, pa je umesto uobičajenih propelera integrisan vodeno-mlazni propulzioni sistem, koji je predstavljao veoma efikasno rešenje. Ostale tražene karakteristike su tražile vozilo težine do 14t, tročlanu posadu, top 76,2mm i oklopnu zaštitu dovoljnu efikasnu od kalibra 12,7mm i gelera granata.


.JNA je imala 60 tenkova ovog tipa. Ulazili su sastav izviđačkih četa oklopnih i mehanizovanih brigada. U načelu jedna ovakva četa je imala 1 vod tenkova PT-76B (3 vozila), vod oklopnih automobila BRDM-2 (3 vozila) i pešadijski izviđački vod (2 odeljenja pešadije i odeljenje sa peš. izviđačkim radarima). Svaki vod je imao i po dva motocikla MotoGuzzi Falcone i određeni broj pri komandi čete. U daljem tekstu navodimo neposredno iskustvo oficira Slavka Vinaja u radu sa ovim tenkovima:


PT-76 je uzeo učešća u mnogim lokalnim sukobima vođenim u drugoj polovini XX veka. Efikasno je korišćen u sastavu amije Severnog Vijetnama za kretanje po raskvašenom terenu gde je upotreba teže tehnike bila otežana. U kombinaciji sa oklopnim transporterima BTR-50 korišćen je za forsiranje velikih reka, što je omugućavalo iznenadne napade na protivnika ali u prilikama kada se sukobljavao sa američkim ili južnovijetnamskim tenkovima usled slabijeg oklopa i topa redovno je trpeo velike gubitke. U sastavu indijske armije je uspešno upotrebljen u ratu protiv Pakistana (1965. i 1971.), kada je veća oklopna jedinica sa ovim tenkovima nakon prelaska reke, prodrla u pozadinu i uništila komandno mesto Pakistanaca. Korišćen je tokom izraelsko - arapskih ratova, ali i mnogobrojnim manjim sukobima u Africi. U sastavu jedinica unutrašnje vojske - MVD učestvovao je ratnom sukobu u Čečeniji, a korišćen je i u periodu jugoslovenskog građanskog rata.
Plivajući tenk PT-76B ima tročlanu posadu. Vozač je napred u središnjem delu. U kupoli su levo od topa komandir, a poslužilac topa desno. Poklopac ulazno - izlaznog otvora je jednodelan, koncept kakav je korišćen još kod ranih verzija tenka T-34, ali je shodno ratnim iskustvima napušten. Na poljskim tenkovima je ovo promenjeno i ugrađeni su zasebni poklopci za komandira i poslužioca. Ispod sedišta komandira, na podu je izlaz, koji se koristi u slučaju prinudnog napuštanja tenka. Na prednjem delu oklopnog tela je preklopni valobran koji sprečava zapljuskivanje periskopa vozača. Osnovno oruđe tenka je u dve ravni stabilisani top D-56TS. Iz topa se moglo dejstvovati i tokom plovljenja. Sekundarno naoružanje je spregnuti mitraljez SGMT, ili u nekim serijama PKT, oba u kalibru 7,62mm. Komandir tenka je bio i nišandžija na topu. Na raspolaganju mu je nišanska sprava TŠK-2-66. Osmatranje iz tenka je bilo moguće kroz periskope TNP ili Mk.4 za vozača. Oklopno telo je profilisano tako da pruža što manji otpor tokom plovljenja. Usled male zapremine unutrašnjih rezervoara korišćeni su dodatni spoljni. Iznad motornog odeljenja bili su držači za dva dodatna rezervoara. Na starijim serijama korišćeni cilindrični, a na kasnijim "pljosnatog" oblika, sličnim kao kod tenkova T-54. Tenk je pokretan šestocilindričnim dizel motorom. Transmisija je poreklom sa T-34, sa 5 brzina napred i jednom za vožnju unazad. Transmisija je pokretala i posebne pumpe vodeno-propulzionog sistema uz pomoću koga je vozilo plovilo.


U proleće 1950. dva prototipa budućeg PT-76 su bila dovršena i upućena u okolinu Polotska u Belorusiji na ispitivanje. Komisija je ustanovila da oba prototipa nadmašuju pojedine tražene karakteristike, ali su predložili bolju oklopnu zaštitu. Tokom leta 1951. u okolini Kijeva ispitana su dva dodatno oklopljena prototipa, a iste godine u okolini Sevastopolja i mornarica je uspešno ispitala 5 tenkova PT-76, za koje je utvrđeno da su jako pogodni za sadejstvo sa mornaričkom pešadijom i desantnim brodovima. Konačno 6.avgusta 1952. PT-76 (PT- плавающий танк) je državnom odlukom usvojen u naoružanje. Za serijsku proizvodnju novog tenka određen je čuveni Staljingradski traktorski zavod (SZT, kasnije Volgogradski). Tokom serijske proizvodnje , koja je trajala u periodu od 1952 do 1969, PT-76 je usavršavan (zvanična oznaka nije menjana), da bi se tek 1962. došlo do standardnog modela PT-76B, što je bila najbrojnija verzija. Najstariji primerci iz 1952. bili su prepoznatljivi po drugačijim oslonim točkovima, koji su ubrzo zamenjeni novim tipom , koji nije menjan do kraja proizvodnje. Krajem 1955. umesto topa D-56T ugrađuje se D-56TM prepoznatljiv po dvokomrnoj gasnoj kočnici. Sledeće godine u borbeni komplet uvodi se municija sa kumulativnom bojevom glavom, što je zhtevalo manje promene u unutrašnjosti tenka. U narednom periodu izvršene su manje promene na kupoli, da bi se od početka 1958. izrađivali PT76 sa uvećanim oklopnim telom (visina je povećana za 60mm). Na zadnjem delu (iznad ploče mot. odeljenja) gde su ugrađeni držači za dva dodatna spoljašnja rezervoara, ukupne zapremine 180l. Iste godine uvode se dodatna poboljšanja, instalira se uređaj za zadimljavanje, umesto radio uređaja RT-10 ugrađuje se R-113, sistem za unutrašnju komunikaciju TPU-47 biva zamenjen modelom R-120, uvodi se i periskop za noćnu vožnju TVN, a na pednjem delu vozila montira se IC far FG-10. Sledeće 1959. na PT-76 ugrađuju se nešto bolji IC farovi FG-100, dva na prednjem delu vozila i jedan na kupoli. Krajem 1962., u oktobru, visina oklopnog tela je uvećana za dodatnih 70mm, što je značajno unapredilo maritimne osobine. Prednjoj donjoj ploči je promenjen nagib sa 45 na 35°. Verovatno najznačajnija promena tokom trajanja serijske proizvodnje bio je početak ugradnje topa D-56TS, koji je bio stabilisan u dve ravni sistemom stabilizacije STP-2P "Zarja". U istom periodu ugrađuje se sistem NHB zaštite i na motornom delu dva spoljna rezervoara, koja su bila ista kao kod tenkova T54/55. Ovako poboljšani tenkovi su oznaćavani kao PT-76B. Toko remontovanja i starije serije su ugradnjom nove opreme dovedene na nivo PT-76B. Dok se u zavodima proizvodio standardni PT-76B, bilo je pokušaja obimnijih modifikacija sa ugradnjom topova 85mm ili 90mm (bestrzajnog, Objekt 906 i 906B), drugačijeg oklopnog tela, jačeg motora (PT-76M) itd. ali nijedno rešenje nije usvojeno u naoružanje. Serijska proizvodnja okončana je 1969. , a značajnije promene bile su ugradnja radio uređaja R-123 ( umesto R-113) i sistema unutrašnje komunikacije R-124. Takođe umesto prvobitnih spregnutih mitraljeza SGMT ugrađivani su PKT modeli. Budući da je određeni broj ovih tenkova operativan i u današnje vreme od 2006. nudi se paket modernizacije sa kupolom opremljenom topom 57mm i motor od 300KS. Druga varijanta je kupola inicijalno razvijana za BTR-80, koja je naoružana topom 2A72 kalibra 30mm i mitareljezom 7,62mm, a moguća je ugradnja i bacača granata od 30mm. U Poljskoj je PT-76B modernizovan ugradnjom PA mitraljeza i ugradnjom zasebnih poklopaca za komandira i nišandžiju, a uklanjanjem kupole i dodavanjem nadgradnje ovaj tenk je poslužio i kao specijalno vozilo za izvlačenje oštećene tehnike. Šasija tenka PT-76B poslužila ja kao osnova i za oklopni transporter BTR-50, ali i za vozila sa balističkim raketama "Mars" i "Luna" i za specijalna vozila za arktičke uslove. Kupola sa topom ugrađivana je i na pojedine brodove rečne ratne flote sovjetske mornarice. Tokom trajanja proizvodnje 1952-1969 izrađena su 4.172 PT-76, od čega je 941 izvežen u preko 25 zemalja.


PT-76 je uzeo učešća u mnogim lokalnim sukobima vođenim u drugoj polovini XX veka. Efikasno je korišćen u sastavu amije Severnog Vijetnama za kretanje po raskvašenom terenu gde je upotreba teže tehnike bila otežana. U kombinaciji sa oklopnim transporterima BTR-50 korišćen je za forsiranje velikih reka, što je omugućavalo iznenadne napade na protivnika ali u prilikama kada se sukobljavao sa američkim ili južnovijetnamskim tenkovima usled slabijeg oklopa i topa redovno je trpeo velike gubitke. U sastavu indijske armije je uspešno upotrebljen u ratu protiv Pakistana (1965. i 1971.), kada je veća oklopna jedinica sa ovim tenkovima nakon prelaska reke, prodrla u pozadinu i uništila komandno mesto Pakistanaca. Korišćen je tokom izraelsko - arapskih ratova, ali i mnogobrojnim manjim sukobima u Africi. U sastavu jedinica unutrašnje vojske - MVD učestvovao je ratnom sukobu u Čečeniji, a korišćen je i u periodu jugoslovenskog građanskog rata.
.Plivajući tenk PT-76B ima tročlanu posadu. Vozač je napred u središnjem delu. U kupoli su levo od topa komandir, a poslužilac topa desno. Poklopac ulazno - izlaznog otvora je jednodelan, koncept kakav je korišćen još kod ranih verzija tenka T-34, ali je shodno ratnim iskustvima napušten. Na poljskim tenkovima je ovo promenjeno i ugrađeni su zasebni poklopci za komandira i poslužioca. Ispod sedišta komandira, na podu je izlaz, koji se koristi u slučaju prinudnog napuštanja tenka. Na prednjem delu oklopnog tela je preklopni valobran koji sprečava zapljuskivanje periskopa vozača. Osnovno oruđe tenka je u dve ravni stabilisani top D-56TS. Iz topa se moglo dejstvovati i tokom plovljenja. Sekundarno naoružanje je spregnuti mitraljez SGMT, ili u nekim serijama PKT, oba u kalibru 7,62mm. Komandir tenka je bio i nišandžija na topu. Na raspolaganju mu je nišanska sprava TŠK-2-66. Osmatranje iz tenka je bilo moguće kroz periskope TNP ili Mk.4 za vozača. Oklopno telo je profilisano tako da pruža što manji otpor tokom plovljenja. Usled male zapremine unutrašnjih rezervoara korišćeni su dodatni spoljni. Iznad motornog odeljenja bili su držači za dva dodatna rezervoara. Na starijim serijama korišćeni cilindrični, a na kasnijim "pljosnatog" oblika, sličnim kao kod tenkova T-54. Tenk je pokretan šestocilindričnim dizel motorom. Transmisija je poreklom sa T-34, sa 5 brzina napred i jednom za vožnju unazad. Transmisija je pokretala i posebne pumpe vodeno-propulzionog sistema uz pomoću koga je vozilo plovilo.



JNA je imala 60 tenkova ovog tipa. Ulazili su sastav izviđačkih četa oklopnih i mehanizovanih brigada. U načelu jedna ovakva četa je imala 1 vod tenkova PT-76B (3 vozila), vod oklopnih automobila BRDM-2 (3 vozila) i pešadijski izviđački vod (2 odeljenja pešadije i odeljenje sa peš. izviđačkim radarima). Svaki vod je imao i po dva motocikla MotoGuzzi Falcone i određeni broj pri komandi čete. U daljem tekstu navodimo neposredno iskustvo oficira Slavka Vinaja u radu sa ovim tenkovima:
....."Prvi susret nakon školovanja mi je bio sa PT-76B ili plivajućim tenkom. Tenkovi koji su se nalazili u mom vodu su bili godišta 1966., i dva 1967. (serijske brojeve sam davno zaboravio). Na tehniku se nisam mogao požaliti jer su veoma dobro funkcionisali i u zahtevnim vremenskim uslovima . No nažalost kako to već biva i oni su imali ''Ahilovu petu'' a to se odnosilo na neke od sklopova koji su stradali više zbog dotrajalosti nego zbog eksploatacije
.....Kako ''petejac'' nije imao ventilator za hlađenje rashladne tečnosti već je sistemom podpritiska koji su stvarali izduvni gasovi preko kolektora i cevi kružio hladan vazduh te je tako dolazilo do hlađenja ali nakon višegodišnje upotrebe korozija je ''odradila'' svoje dolazi do curenja tečnosti te se tenk pregrejava a na izduvni kolektor izbija plamen. Zamena je malo mukotrpna jer se skidaju gornje ploče sa moto transmisonog dela te dizalicom vadi kompletan sklop. Ovo je bitno jer je dolazilo do grešaka pri radu na zameni jer su mnogi smatrali da sue radi o identičnom elementu kao i za BTR-50 i PT76, te se tokom sklapanja nije moglo povezati cevi i spojnice, jer je PT-76B imao drugačiji prečnik i donji oblik sklopa. Naravno to je radionicama na terenu često otežavalo život jer najzad oni su najčešće zaboravljali ono famozno 'B''.
.....Drugi problemčić koji se stavljao pred posadu je bilo pokretanje grijača. Dok vozač pušta gorivo i podešava svećicu te plamen reguliše ventilatorom drugi član posade navodi kakav je plamen i baš kad sve krene kako treba poveća se brzina ventilatora i dolazi do zagušenja pa ispočetka. Imao sam sreću te me je zastavnik ( a ko bolje od njih zna tehniku ) uputio u male tajne rada sa grijačem i podešavanje ''iglica'' te se metalni zvuk pravilnog rada grejača čuo ali nakon više pokušaja. Naravno znanje nisam ''prodao'' već ljubomorno čuvao , do dolaska starešine koji bi to zaslužio. Istina to je bio vezista (na BTR-u je identičan princip), a ne oklopnjak.
.....Top je bio veoma dobar kao i stabilizator ''Zora'' – izvorno ''ZARJA'' nakon podešavanja gađali smo ciljeve udaljene oko 1300 m i naravno pokušavali pogoditi nosače meta, a ne jutanu siluetu i verovali ili ne pogađali smo nosače. Municija koja se koristila krajem 80-tih je bila remontovana i proizvedena 1942 pa do 1944 (sovjetske armije) i nikada niti jedan metak nije slagao.
.....Pomoćno oružije je bio spregnuti mitraljez SGMT a ne PKT kako sam video u nekim člancima, no modifikacije i varijante su moguće, jer kolevka mitraljeza je mogla da se pomera i verovatno su sovjeti nameravali da prenaoružaju i ovaj tenk. Ni tu nisam imao primedbi na efikasnost mitraljeza radii su veoma dobro.
.....Plivanje je poseban doživljaj i treba ga doživeti. Ma kako to sada izgledalo čudno bilo je veoma dobar osećaj biti na kupoli dok tenk ''glisira'' po vodi. Sama priprema je bila malo složenija zbog podmazivanja i naravno mera predostrožnosti i bezbednosti no kada bi plivanje otpočelo sve je bilo OK.
.....Gađanje s vode sam realizovao kao pitomac VA na poligonu OMJ Manjača i to iskustvo je jedno od kojih se rado prisećam jer vozilo mirno plovi bez ometanja truckanja – kao po ledu glatko. E, da nisam se nikada niti ja niti neko od ljudi koje poznajem zaglavio ili nasukao da se ne mogu sam izvući. Sam tenk je ima jednu KS/t veću u odnosu na T-55.
Nostalgija za specifičnim zvukom motora koji pri većim obrtajima sliči ''šinobusu'' nije samo kod mene već i kod mnogih bivših matorih izviđača."
Tenk PT-76B intezivno je korišćen tokom građanskog rata u Jugoslaviji, najčešće kao vatreno oruđe za podršku pešadije, nije poznat primer da su tokom borbi korišćene mogućnosti ovog vozila za savladavanje vodenih prepreka. U posleratnom periodu su usled zastarelosti ili kao prekobrojna vozila rashodovani. Vojska Jugoslavije je nakon 1997. iz naoružanja izbacila 33 tenka PT-76B.




Ostatak strane o tenku PT-76B>>

Svaka Čast!!! Jedva čekam da jednom ex vozaču PT76B pokažem ove slike i tekst .

Bio bih zahvalan nekome od ljudi koji imaju iskustvo u eksploataciji ovog vozila ,da mi pomognu oko jednog detalja na istom.Naime ,vec duze vreme sastavljam maketu ovog vozila.Stvar se oduzila ,jer verzija koju je imala JNA ne postoji ,pa se mora preradjivati jedna od postojecih maketa.
Da ne duzim ,zanima me koja je bila svrha i koje je boje bila plutaca-plovak-bova koja se nalazila na poklocu motora u posebnoj metalnoj korpi.
Kacim par fotografija da se vidi kako napredujem.
" />
" />
" />
" />
" />
" />
" />
" />

Rile pitanje je upućeno višegodišnjem korisniku ovog tenka, trebalo bi uskoro da dobiješ odgovor.
Zar na tržištu ne postoje PT-76B, kakve je imala JNA?

Slavko Vinaji kaže: Sama bova - plutača je bila CRVENA romboidnog obllika , umotana u beli svileni konopac prekrivena rešetkom koja se skidala i okretala naopačke tako da bi u slučaju potrebe bova sama se odmotavala i isplivala na površinu - ako bi tenk potonuo.

Puno,puno hvala na odgovoru.
Da li je gospodin Vinaji mozda precizirao gde je kanap bio vezan.
Malo me buni i taj polozaj resetke naopako.
Resetka se kaci prema kupoli na dva lima u obliku slova "z",a sa druge strane postoji mesto gde se srafi sa leptirastim srafom.Kako je onda okrecu naopako?
Na fotogarfiji sa vezbe "Sloboda 71"vidi se da je bova pokrivena resetkom iako se tenk sprema za savladjivanje vodene prepreke.Mozda je ova radnja sa resetkom usledila odmah nakon fotografisanja?
Postoji maketa koja se samo zove PT 76 B.
To je ista koju sam i ja kupio kada sam krenuo u ovu avanturu.
Medjutim ,to je varijanta PT 76 kod koje je telo tenka vislje za 6 cm od tela osnovne varijante ili prve varijante PT 76.Pravi PT 76 B (onaj koji je sluzio kod nas)ima telo tenka vislje za 13 cm od prve varijante , znaci plus 7 cm na ovu verziju iz Trumpeterove kutije.
Takodje je promenjen ugao prednje oklopne ploce iz 45 stepeni u 35 stepeni.
Zato sam pristupio hirurgiji i doterao ovog lepotana.

"Evo ovako : kanap je na bovi vezan kroz dve rupe na sredini, pa namotava se oko bove da prilikom isplivavanja rotira oko uzdužne ose, rešetka sa odvaja potpuno leptir i Z , bova se stavlja u rešetku da ima slobdu isplivavanja nagore. To se radi neposredno pre ulaska u vodu, mada retko ko je to i radio , bili smo sigurni u naša vozila jer smo imali uvek potpuni teh. pregled pre ulaska na plivanje. a bova je mera ako potone tenk i obeleži mesto."