Vojni muzej

Отворићу ову тему причом о једном тенку и једном јуришном топу који су изложени у тврђавском рову поред зграде Војног музеја.

Први је немачки PzKpfw IV Ausf.H. По свему судећи тенк је произведен у једној од раних серија, значи, вероватно средином 1943. године. Међутим, у разговору са једним кустосом Војног музеја сазнао сам да кад су у другој половини осамдесетих година пескирали све тенкове да би их поново пребојили СМБ, открили су оригиналну немачку боју - а то је била Оклопна Сива (Panzer Grau). На жалост, изгледа да нису фотографисали и/или записали-нацртали ни једну од ознака које су нашли, а по свему судећи са пескирањем су ишли „до метала” чиме су потпуно уништене све оригиналне ознаке.

Други је Штурмгешиц - StuG III Ausf.F. Кад су њега пескирали, открили су оригиналну Тамно Жуту са омањим зеленим мрљама преко основе. Наставак те приче исти је као и за „четворку”. Међутим, неки детаљи као што је недостатак крова одељења за посаду по мом мишљењу указују да је реч о возилу које је учествовало у немачкој одбрани Београда октобра 1944. године - мада је то моја лична претпоставка и за њу немам никаквих доказа. Наиме, по ослобођењу Београда октобра 1944. године један Штурмгешиц стајао је напуштен услед механичког квара у Булевару ЈНА у висини Охридске улице. Деца из околних кућа ушла су у возило и... да ли је тенк био миниран од посаде или су деца незнајући сама активирала гранате, дошло је стравичне унутрашње експлозије и трагедије.

Да је реч о истом возилу наводи ме и чињеница да је реч о старијој варијанти (F) која је као прелазно решење ка Ausf.G произведена у релативно малом броју комада и која је, као што су то Немци радили са старијим варијантама по повлачењу из прве борбене линије, додељена полицијским јединицама - у овом случају највероватније СС-оклопним полицијским јединицама које су биле ангажоване за одбрану града.

У сваком случају, штета је што су ти тенкови (као и још неки) пре пар година обојени потпуно без везе „како то мали Перица замишља” - чак и са погрешним нијансама боја, кад је већ било прилике да им се врати колико-толико аутентични изглед. Али, или није било знања, или воље, или обоје...

Vojni muzej ima odlicnu kolekciju, ali sve je to nekako razbacano, neuredjeno. Sigurno nedostatak i znanja, volje, ali i istorijske odgovornosti.

Stug III o kome pricamo:
[img][/img]

Stanje pre ''restauracije'':

[img][/img]

Inace sem ove F8, koje je zaista raritet (samo 300+) proizvedenih, nakon rata koriscena je i najmoasovnija G verzija:

[img][/img]

Tokom zavrsnih ratnih operacija Jugoslovenske Armije u Drugom svetskom ratu, zaplenjen je veliki broj raznih oklopnih vozila. Izmedju ostaloga tu se nasao i odredjen broj samohodnih orudja / lovaca tenkova Stug III, nemacke armije. Razvoj ovog oklopnog vozila u nacistickoj Nemackoj zapocet je sredinom 1936. god. Osnovna namera bila je da se konstruise, kako i samo ime kaze, jurisni top za direktnu vatrenu podrsku pesadiji. Osnovni zadatak trebao mu je biti neutralisanje sa male udaljenosti bunkera i vatrenih tacaka protivnika. Za tu namenu instaliran je kratki top StuK 37 L/24, kalibra 75mm, koji se dobro pokazao u osnovnoj nameni. Proizvodnja vozila zapocela je pocetkom 1940. god. i prvi primerci su isprobani u napadu na Francusku maja 1940. god. Proizvodnja je kroz nekoliko poboljsanih serija (Stug ausf A, B, C, D i E) nastavljena do marta 1942, kada se pojavljuje verzija F, kod koje je ugradjen novi, mocniji top StuK 40 L/43. Naime starije verzije naoruzane ''kratkim'' topom StuK 37 imale su ogranicene mogucnosti u protivoklopnoj borbi, pre svega zbog male pocetne brzine projektila. Kako je mogucnost unistenja protivnickih tenkova postao imperativ vremena, sa ugradjenim novim topom ovo vozilo postalo je, po nameni lovac tenkova. Vec od septembra 1942. god, ugradjuje se jos bolji top StuK 40 L/48, a nova je i oznaka Stug F/8. Krajem 1942. god. izradjuje se i verzija G, koja je zadrzala isti top, ali je nadgradje vozila bilo drugacije, a pored mnogobrojnih sitnijih izmena, najuocljivija promena bila je drugacija blenda topa, koja se pojavljuje kod kasnije isfabrikovanih serija -tkz. Saukopf . Ovo je i finalna, najbrojnija verzija, koja je do kraja rata proizvedena u 7720 primeraka. Racunajuci sve modele proizvedeno je preko 9500 primeraka, sto je najbrojnije oklopno vozilo proizvedeno za Nemacku armiju. Desetog aprila 1945. Nemacka armija je imala jos uvek 1053 operativnih Stug III, razlicitih verzija. Smatra se da je ovo odlicno oruzje izbacilo preko 20.000 saveznickih tenkova iz stroja.
U borbi Stug III, je bio efikasno i opasno oruzje, pogodno i za odbranu i napad. Na Istocnom frontu bilo je posada, koje su unistile i vise desetina sovjetskih tenkova. Zahvaljujuci solidnom topu, maloj silueti te cinjenici da je mahom delovao u odbrani imao je odlican odnos izmedju neprijateljskih i vlastitih gubitaka.
Stug je i posle rata koriscen u nekim armijama , a ''oprostajne borbe'' je verovatno imao tokom treceg Arapsko-Izraelskog rata, tokom borbi na Golanskoj visorani u sastavu Sirijskih oklopnih jedinica, 1967. god. U posleratnom periodu zaplenjeni primerci Stug III, verzija F8 i G, korisceni su odredjeno vreme i u sastavu tenkovskih brigada JA. Nije koriscena zvanicna oznaka, vec je najverovatnije, vozilo oznacavano kaoMark III, buduci da je Stug nastao na osnovu oklopnog tela tenka PzKpfw III (na zapadu najcesce oznacen kao mark III). U danasnje vreme jedini preostali Stug III u Srbiji, model F8 moze se videti u Vojnom Muzeju na Kalemegdanu.

Не бих рекао да у Војном музеју имају недостатак знања или воље већ, како SS-74 написа, историјске одговорности а ја бих додао и памети. Али, тек о томе би се могло посебно дискутовати...

Кад је на место начелника Војног музеја постављен један официр, „трупаш” што би се рекло, он је наредио да се на свим изложеним тенковима разбију блокови мотора „...да непријатељ не би могао да их користи!”, како је тада рекао. Срећом, кустоси су успели да га некако примире тако што су пронашли компромис: нису разбили блокове, али су их бушилицом на више места избушили!

А да Војни музеј има одличну колекцију - о томе нема збора! Од онога што је изложено напољу, издвојио бих за ову прилику два возила: SdKfz 250/10 и VK-1801.

SdKfz 250/10 је полугусеничар на који је уграђен противтенковски топ ПАК 40 од 75 милиметара. Ово је оригинално немачко возило (није наша модификација) и реч је о једином сачуваном примерку на свету - сем ако у задњих пет-шест година нису негде у Русији или Пољској нашли још који...

Друго возило је VK-1801 - грубо речено, оклопљени покретни бункер. Направљено је само тридесет комада тих возила тешких 19 тона и мада је његова друга званична ознака била PzKpfw I nA (nA - neuer Art - нови модел) односно (неслужбено) PzKpfw I Aufs D, практично није имао никаке везе са првобитним PzKpfw I. Произведен је 1940. године као плод сарадње Краус Мафаја из Минхена и Мајбаха из Берлина. У упуту за то возило пише да се наоружање састојало од два митраљеза МГ 34 (постојала је могућност уградње авионских митраљеза МГ 15), међутим, један познаник ми је причао да се сећа да, кад је педесетих или шездесетих година тај тенк стајао преврнут (!) на бок поред „Титове пећине” у Војном музеју, да су неки отвори били полуотворени и он је унутра јасно видео цевовод са вентилима за бацач пламена, што указује на могућност да је на овом возилу бар један митраљез током службе био замењен бацачем пламена.

На жалост, и на том тенку неко је пре пар година мало вежбао бојице...

Заборавих да напишем: од оних 30 произведених ВК-1801, сачувана су само два. Један у Русији и овај код нас.

Да не отварам нов топик...

Јуче око 11 сати пре подне док сам чекао аутобусу у Деспота Стефана поред мене прође камион са плато-приколицом на којој је био Шерман. Видео сам да је на следећем семафору скренуо десно - ка Вилиним водама.

Да ли то значи да је Војни музеј добио нов тенк у својој поставци или је овај завршио на неком успутном отпаду? На жалост, ових дана нема шансе да одем до Војног и проверим да ли је Шерман тамо завршио.