Prva bitka za Grozni

Прва битка за Грозни вођена је током Првог чеченског рата када руске снаге нападају главни чеченски град у децембру 1994. и заузимају га до краја фебруара 1995. уз велике губитке на обје стране. Највише погинулих је, ипак, на страни цивилног становништва. Ова ће победа руских снага бити само привремена, јер већ 1996. чеченски герилци враћају град у своје руке.

Главни руски напад на Грозни почиње на Силвестрово, 31. 12. 1994. Око шест хиљада руских војника напредовало је према средишту града из три смера. Иако малобројнији, добро мотивисани чеченски борци искористили су све предности урбаног ратовања. Створили су три прстена одбране око председничке палате у центру града, која је била циљ руских снага. Чеченским је снагама из подрума председничке палате заповедао њихов начелник генералштаба Аслан Машкадов, бивши артиљеријски официр Црвене армије. Важну улогу у одбрани града имао је и Шамил Басајев. Он је заповедао искусном скупином чеченских добровољаца који су се борили против грузијске војске у рату у Абхазији. Чеченска тактика у нападу на руске тенкове била је крајње једноставна - подељени у бројчано мале постројбе наоружане ручним бацачима и снајперима на уским улицама Грозног уништавали су први и посљедњи тенк у колони, онемогућујући тако маневрисање осталим тенковима те су тако цијеле руске јединице постале лаке мете.

Битка за Грозни идућих се дана претворила у огорчену борбу за сваку кућу. Чечени су пуштали руске снаге у средиште Грозног, након чега су затварали одступницу и уништавали руске снаге на средишњем градском тргу. Посебно је тешко страдала руска 131. бригада, која је у борбама око жељезничке станице у Грозном изгубила 20 од 26 тенкова и 100 од 120 оклопних возила те је имала готово хиљаду убијених војника, укључујући и заповедника бригаде. Руско топништво и ратно ваздухопловство тешко су бомбардовали град. Повремено је на Грозни падало четири хиљаде граната на сат. Чеченски положаји су нападани и из ваздуха, при чему су руске снаге у више наврата отвориле тзв. "пријатељску ватру" на властите војнике. Унаточ бројчаној и техничкој премоћи, руске снаге у првом покушају нису успеле заузети Грозни те су се повукле из средишта града. Руси су иза себе оставили десетине тела погинулих војника, а претпоставља се да је у првих неколико дана битке погинуло чак двије хиљаде Руса. Борбе у Грозном привукле су и велику медијску пажњу у иностранству, због чега се Русија нашла под међународним притиском да престане сукоб.

Након првих дана борби руске јединице су прегрупиране, промењена је тактика напада на град те су доведена велика војна појачања, међу њима и елитне јединице. Руси су 3. јануара 1995. поновно интензивирали напад на град, но овај пут су се фокусирали на поступно заузимање градских квартова умјесто целога града, уз истовремено искориштавање предности које им је доносила ваздушна доминација и моћна артиљерија. Но, Чечени су одбили да се предају те су и надаље пружали огорчен отпор, а у једном од чеченских минобацачких напада погинуо је и руски генерал-пуковник Виктор Воробјов. На крају, руске су снаге 20. јануара успеле заузети средиште града и председничку палату, а Машкадов сели свој генералштаб у болницу на југу града. Борбе и издвојени чеченски отпор у више делова града настављене су и идућих дана.

На дан када је заузета председничка палата (која је напуштена још од јануара), Борис Јељцин објављује како су ратне операције убрзо готове. Неколико дана касније Руси успевају да затворе "рупу" у јужном делу центра града, преко које су Чечени добивали појачања. Тада Чечени стварају нову фронту на реци Сунжи у југоисточном делу града, те су тамо још неко време трајали сукоби. Након тешког бомбардовања тог дела града, Чечени предају и тај, задњи део под њиховом контролом.

Коначно, до краја фебруара 1995. руске су снаге потпуно контролисале Грозни, те су 7. марта прогласиле победу чиме је опсада Грозног завршена. Надзор над градом преузеле су снаге руског министарства унутрашњих послова а за заповедника руских мешовитих снага у Чеченији именован је заменик министра унутрашњих послова, генерал-пуковник Куликов. Преживели чеченски борци из града потиснути су преко ријеке Сунзха, а потом још јужније, у планине на југу Чеченије откуда су наставили герилски рат.

Занима ме ваше мишљење какав пропуст је начинила Руска војска те је имала овако велике губитке против инфериорнијег непријатеља?

Neprijetelj jeste bio tehnički infeioran, ali u svemu ostalom skoro pa superioran. Ruska armija i država polovinom devedestih nisu bili spremni za rat, najmanje za osvajanje velikog grada. Tada još uvek nije bila dovršena konsolidacija nakon povlačenja sa prostora VU, glomazne jedinice KoV-a, sa regrutima, su najmanje bile pogodne za protiv pobunjenička dejstva. Moral oficira i vojnika na najnižem nivou. Nakon više neuspešnih pokušaja organizacije vojno-političkih pučeva donosi se odluka o vojnoj akciji. Prvi veći sukob, odigrao se početkom decembra 1994, kada opozicione čečenske snage podržane sa 35 ruskih tenkova T-72 prodiru u grad. Samo su 4 oštećena tenka izvučena iz grada, ostali su uništeni na ulicama Groznog, napadači desetkovani. Niko iz Ruske armije nije preuzeo odgovornosta za ovaj fijasko.

Sam napad na Grozni započeo je oko 25. decembra 1994., bitkom za aerodrom nadomak predgrađa Hankala. Napad je predvodio 133.tenkovski gardijski bataljon sa tenkovima T-80B/BK. U oštroj borbi izgubljeno je 5 tenkova. Sve ovo nije bilo dovoljno da planeri operacije shvate kakav će biti karakter borbi za Grozni. Niko nije sagledao ni iskustva OMJ iz rata na prostoru bivše SFRJ.

Uglavnom 31.decembra 1994 na četiri pravca i u više ešalona u napad kreće oko 164 tenkova i oko 710 oklopnih transportera i okl. automobila.

Za večeras toliko....

Sve kolone su propuštene dublje u grad, ili je to učinjeno posle manjeg otpora na pojedinim tačkama. Osnovno sredstvo protiv ruskih okl. vozila su bili ručni bacači, ali u Groznom je bio i određeni broj PT topova T-12, kao i najveći deo od tridesetak tenkova koje su imale čečenske snage. Ove tenkove Čečeni su vešto koristili i naneli su ozbiljne gubitke Ruskoj strani. Zarad lakšeg prepoznavanja Čečeni su ih išarali belom bojom, pa su kod Rusa takvi tenkovi nazvani "Bele vrane". Gubici OMJ bili su veliki tokom celog osvajanja Groznog. Veliki procenat teško oštećenih vozila je nakon generalnog remonta vraćen u službu. U ovom sukobu svoju efikasnost je potvrdio aktivni oklop, tenkovi koji ga nisu imali pretrpeli su znatno veće gubitke. Takođe pojedine posad su izgubljene jer na kupolama nije bilo bočnih kutija za alat i opremu te je oklop bio direktno izložen. Mnoge posade su ove bočne kutije ispunile zemljom, što se pokazalo efikasnim protiv kum. projektila.
[img] [/img]

Čečenski T-72 pogođenminom 120mm iz oruđa Nona-S

Po ko zna koji put prikazana je nemoc teskog naoruzanja u urbanoj borbi. Samo se nadam da su na osnovu ove skupe lekcije Rusi izvukli pouku.

Sigurno su izvukli pouku, pogledaj tok i statistiku drugog rata u Čečeniji, operacije su izvođene sa mnogo više iskustava i sa mnogo manje gubitaka.

Sve skupa strašno liči na Vukovar.Vidi se gde su ovi naši učili taktiku.Davno je izlazio feljton u "Dugi",dnevnik jednog ruskog oficira.kao da je prepisan iz Vukovara.