major Milan Tepic

Дана 29. септембра навршава се тачно 18 година од херојске погибије данас помало заборављеног официра Југословенске Народне Армије, мајора Милана Тепића. Наиме, пре скоро две деценије у јеку почетка ратних збивања на простору бивше Југославије у опкољеној касани у селу Беденику код Бјеловара затекао се мајор Тепић,са неколицином војника и официра који нису дезертирали, и дозоволили паравојним Хрватским формацијама заузимање складишта муниције и оружја.
Није овде о реч о томе,како и зашто је то тог несретног рата дошло, и зашто је мајор Тепић препуштен сам себи, морао да донесе овако трагичну и херојску одлуку. Реч је о томе да су међу нама који смо тада били заслепљени политиком, мржњом и жељом за осветом, постојали људи који су дубини своје душе били очајни због свега што се дешава и начина на који појединци уништавају систем, и вредности које су генерације стварале. Такав осећај је сигурно имао и Милан Тепић када је несебично, мислећи само о својој земљи и људима који су му поверени, преко акумулатора са свог аутомобила спојио варницу на огромну количину експлозива.
Касарна која је даниима била без воде и струје, најбруталније нападана, а породице војника који су у њој били, у самом Бјеловару подвргнуте најсташнијем прогону, је последица свега онога што смо као нација дозволили групи неодговорних појединаца, да у наше име спроведе.
Мајор Милан Тепић је наредио свим војницима да се удаље од магацина и касарне,а мало је познато да његов савет није послушао једино тада деветнаестогодишњи војник Стојадин Мирковић из села Горње Лесковице код Ваљева. Стојадин Мирковић је заједно са мајором Тепићем до последњег момента бранио положај испред касарне, све док његов оклопни трапортер није погођен. Још је страшнија чињеница да је Стојадин Мирковић усепо да погоди неколико дојучерашњих Тепићевих колега, који су Југославију и земљу која им је све пружила злоупотребили на најгори могући начин. Као знак одмазде касније је стрељан официр Ранко Стефановић, човек, Југословен, кога више нико не спомиње.
Када је видео да се касарна више не може бранити, мајор Тепић је сачекао да се круг oбјекта напуни „ослободицима“ и заувек часно оде у легенду.
Данас улица код болнице др Драгиша Мишовић у Београду,као и касарна у Јакову, са поносом носе име великог и васпитаног човека, за кога су многи рекли да је узалуд погинуо, и често о њему у јавности ружно говорили. Улица у Новом Саду је нажалост променила свој назив, доласком неких људи који очигледно цене неке друге вредности. Војска републике Српске је за установила орден Милана Тепића, као једно до највиших признања, са обзиром да је мајор био родом са простора подкозарја.
Чини се, када би данашње генерације мало више училе о оваквим стварима, а не лажним вредностима и такозваним херојима, сигурно да би сви лепше и срећније живели, са мање насиља и међусобне нетрпељивости.
„Људи једном у животу дају ријеч, и она остаје или се погази, ја сам дао ријеч да ћу бити уз ову земљу када јој буде тешко“, рекао је једном приликом мајор Милан Тепић.

Нека је вечна слава и хвала мајору Тепићу и његовим подређенима који су остали доследи заклетви коју су положили!

major Milan Tepic je jedini Heroj rata u SFRJ. Znamo kako se rat odvijao.Ni vise prilika ni manje heroja...

Nek mu je vecna slava!

Milan Tepić (1957-1991), major JNA, iz potkozarskog sela Komlenica.
"Jedanput ljudi daju riječ, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao riječ
da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško" govorio je major Milan
Tepić. Jula meseca 1991. major Tepić se našao u centralnom skladištu
ubojnih sredstava u selu Bedeniku u blizini Bjelovara. Bio je primoran
da se sa svojim vojnicima povuče u skladište i organizuje odbranu od
ustaša koje su opkolile objekat. Dvadeset i devetog septembra 1991. ne
želeći da prepusti neprijatelju oružje kojim bi ubijao njegove vojnike,
major Milan Tepić digao je u vazduh vojno skladište i sebe.


Dok
je trajao napad na kasarnu "Vojinović", oko 400 hrvatskih vojnika
napalo je kasarnu u centru grada u kojoj su bila trojica oficira JNA i
desetak vojnika koji su se odmah predali, dok je druga grupa zauzela
radarsku stanicu. Treća grupa u kojoj su uglavnom bili Varaždinci,
napala je skladište municije i eksploziva, pa je tom prilikom u jednom
od njih došlo do eksplozije koja je poubijala veliki broj napadača -
iako je hrvatska strana priznala gubitak 11 ljudi, procene se kreću i
do 200 poginulih, a to potvrđuje i veliki broj nestalih koje njihova
rodbina još i dan-danas traži. Službeno je prihvaćena verzija da je
eksploziv aktivirao upravnik major Milan Tepić, koji je za taj čin od
strane jugoslovenskih vlasti proglašen narodnim herojem, jedinim u ovom
ratu.
Za osvetu, streljan je komandir straže Ranko Stefanović, koji je zarobljen zajedno sa većinom stražara tog skladišta.

Šta
se u Bjelovaru desilo krajem septembra 1991? Jedinice 265. motorizovane
brigade JNA, koje su činile osnovu garnizona, bile su u rasulu, jer je
veliki broj vojnika nesrpske nacionalnosti napustio kasarnu "Vojinović"
gde je brigada bila smeštena, a njima su se priključili skoro svi
oficiri i podoficiri Hrvati. Pojedine jedinice, u odsustvu borbene
strategije, bile su upućivane prema Daruvaru i Pakracu ili su zauzimale
odbrambene položaje oko grada, ali su posle nekog vremena vraćane u
kasarnu. Vojnicima su se u opkoljenoj kasarni priključile i porodice
vojnih lica, kao i određeni broj rezervista, ali ni to nije značajno
poboljšalo brojčano oslabljen sastav, koji je zbog provokacija
hrvatskih snaga morao danonoćno da dežura. Na moral je, osim učestalih
poziva na predaju, uticalo i isključenje struje i vode, nedostatak
hrane...
Potpukovnik Josip Tomšić, jedan od prebega iz JNA, od 22.
septembra je imenovan za komandanta odbrane Bjelovara. U svojim
memoarima navodi da samo zahvaljujući neodlučnosti gradskih vlasti
kasarna "Vojinović" nije zauzeta ranije. Na dan kad je iz Zagreba
stiglo naređenje za napad, Radio Bjelovar objavio je da građani mogu
mirno da spavaju jer se kasarna deblokira, puštaju se struja i voda,
kao i da se u gradskim pekarama može nabaviti hleb za 400 vojnika, 70
starešina i porodice vojnih lica

preuzeto sa http://mojasrbija.net/krajisnici/index.php?option=com_agora&task=viewtopic&id=324

Nek mu je laka Srpska zemlja i nek mu je vijecna slava.

I njemu i vojniku (nisam siguran za ime) iz okoline Valjeva, koji je ostao sa njim do poslednjeg trenutka.
Takodje prilicno usamljen primer vojnickog junastva i casti!

Nek im je VECNA SLAVA !

Bitno je naglasiti da je uz majora Milana Tepica ostalo jos nekolicina vojnika koji su s njim ostali dobrovoljno do samoga kraja,samo sto je taj vojnik iz okoline Valjeva (koji je inace u Banjaluci zavrsio obuku na tenku M-84)jedini identifikovan,a za majora Tepica se znalo da je tamo.Na zaloost njihova imena nikada necemo saznati.
Jos jednom SLAVA IM

Ime vojnika je Stojadin Mirkovic.
Slike skladista Bedenik u danasnje vreme:
http://majevica.forumakers.com/filozofija-religija-istorija-f24/heroj-major-milan-tepic-t947.htm

Misirac ::

Bitno je naglasiti da je uz majora Milana Tepica ostalo jos nekolicina vojnika koji su s njim ostali dobrovoljno do samoga kraja,samo sto je taj vojnik iz okoline Valjeva (koji je inace u Banjaluci zavrsio obuku na tenku M-84)jedini identifikovan,a za majora Tepica se znalo da je tamo.Na zaloost njihova imena nikada necemo saznati.
Jos jednom SLAVA IM

Izvinjavam se zbog nekih dezinformacija koje sam iznio ovdje.Pisao sam po sjecanju na jedan feljton iz Glasa Srpske od prije nekoliko godina u kome je navedeno da je poginulo jos nekoliko vojnika i da je Stojadin Mirkovic zavrsio obuku za tenk M-84.Tada vjerovatno nije bilo toliko informacija o ovom slucaju,ili je rijec o novinarskoj traljavosti (sto nije rijedak slucaj).
Jos jednom,izvinjavam se.

Svi gresimo kada pisemo po secanju, dobro je da se na vreme ispravi. Tacni detalji tesko da ce se ikad saznati. Pomenuti vojnik je dejstvovao sa BVP-a. Postoje i fotografije na internetu.