У поменутој књизи „Panther vs T 34 Ukraine 1943.” дат је приказ начина обуке тенкиста код Немаца и Совјета у 1943 години. Када се упореде методи обуке јасно је зашто су Немци имали далеко више успеха у сукобу против Совјета. Како ми се чини да је ова тема врло занимљива, отворио сам посебну дискусију о томе...

Код Совјета систем обуке у Другом светском рату био је крајње једноставан: сваки члан посаде обучавао се само за своју специјалност и ни за шта друго! Радио-телеграфиста је знао само да рукује радио-станицом, пунилац само да пуни топ... Обука возача састојала се у томе да уме да покрене тенк и да зна да га вози у колони! Онај ко је то савладао - завршио је обуку! Током обуке посада није имала ни једно једино бојево гађање! Ово је за последицу имало да су приликом првог пуцња топа поједини чланови посаде доживљавали такав шок да су или били паралисани или би искочили из тенка и почели да беже (ово је сећање једног совјетског тенкисте - командира тенка који је, узгред буди речено, од 1943. када је мобилисан па до краја рата променио десет комплетних посада!). Заправо, комплетна обука углавном се састојала од учења разних бесмислених и беспотребних података из књига и упута напамет (плус незаобилазна политичка настава) са врло мало практичне обуке - ако се ту не рачуна стројева обука маршевског корака.

И устројство у совјетском тенку било је такво да је возач морао да управља тенком како би му командир наредио, а поменути совјетски ветеран сећа се да пошто је унутрашњи систем веза у Т 34 био лош онда је он своја стопала држао на раменима возача који је седео испред и испод њега, па ако је хтео да овај скрене десно онда би га нагазио десном ногом по десном рамену!

По завршетку „основне обуке” која је трајала од четири до осам недеља тенкисти би били послати у фабрику да преузму тенк. У ствари, то је био центар за преобуку у рангу пука, али у пракси ту би прво радили као радници на траци - од једног месеца па понекад чак и до годину дана. Уз рад имали и би и нешто мало дообуке - али без тактичке обуке, а кад би задужили свој тенк њиме би у групи од десетак тенкова кренули у јединицу. Негде уз пут добили би и муницију и ако би то прилике дозволиле посада би извршила своје прво опаљење топа: испали би три гранате из топа и реденик митраљеске муниције - све у статичну мету. Све у свему, новајлије би оно што им треба за борбу сазнавале од ветерана кад би стигли на линију фронта, али тада је обично било мало времена.

Они совјетски тенкисти који би показали одличан успех на обуци били су упућивани у подофицирске школе, али обука коју су тамо добијали није била ништа боља од оне у „основној” школи. Многи командири водова нису умели чак ни карту да читају!

За разлику од Совјета, немачки тенкисти били су добровољци - ВЕС „ОМЈ” им није одређиван на регрутацији - и ако би прошли строгу селекцију прво би били послати на пешадијску обуку која је трајала шеснаест (16) недеља, а тек онда би били упућени у школски центар оклопних јединица где би провели наредна четири месеца. Ту су обучавани за све дужности у тенку - нишанџија је знао и да вози тенк и да рукује радио-станицом и да отклони механички квар, што је у борби олакшавало попуну односно замену настрадалих чланова посаде. За време ДНЕВНЕ обуке све посаде су имале неколико бојевих гађања на мете удаљене од 800 до 2000 метара. Од посаде Пантера очекивало се да имају најмање један погодак од четири опаљења на тенковску мету димензија 4 метра дужине и 2 метра висине (што је мање од димензија Т 34) на даљини од 1200 до 2000 метара; потом би морали да у року од 30 секунди униште исту мету тенка који се креће брзином од 20 км/ч на даљини од 800 до 1200 метара и то са највише три гранате. На основу посебног Гудеријановог захтева најмање трећина свих питомаца морали су да прођу и НОЋНУ обуку. Они који би показали највише успеха на обуци потом су упућивани на даље школовање за подофицире или официре које је трајало шест до девет месеци, али и обични тенкисти који су показали одличан успех могли су бити послати на „специјализацију” - рецимо, за врхунског нишанџију. Потом би посаде добијале борбени распоред и одлазиле у јединицу где су добијали тенкове у којима ће се борити, али пре ватреног крштења на нивоу јединице прошли би краћу дообуку за тај тип тенка.

За разлику од совјетског возача тенка, немачки је имао потпуну слободу у вожњи при чему је примењивао знање стечено на обуци како да управља тенком да би што боље искористио предности терена, олакшао посао свом и отежао посао противничком нишанџији. Обзиром да су и остали чланови посаде прошли исту обуку, практично унапред су знали како ће се тенк кретати па је, рецимо, нишанџија могао да делује у складу са тим. Такође, у борби сви чланови посаде били су ангажовани: рецимо, радио-оператер би осматрао поготке и нишанџији давао сугестије о корекцији. Поред тога, водило се рачуна и о психолошком ефекту: кад год би то околности дозвољавале, једном оформљена посада није се разбијала већ се сво време држала заједно. Временом би постали тако добро уиграни да би свако тачно знао шта онај други мисли или намерава да уради. Поред тога, заједнички боравак довео би до јачања другарства а самим тим и самопожртвовања за остале чланове.

И један занимљив детаљ из једне друге књиге („Tigar vs Firefly Normandia 1944.”). Енглези су за возача тенка увек бирали психички најстабилнију личност, јер је возач једини члан посаде који за сво време борбе има увид у стање на бојишту, однос снага, губитке...

Za poredjenje kako je tekla obuka jugoslovenskih tenkista za T-34, za potrebe buduce 2.okbr.

''Odmah pop pristizanju grupe, zapoceta je i obuka, dodeljen je i odedjen broj tenkova T-34. Formirani su bataljoni i samostalne cete za specijalnosti (vozaci, nisandzije..) Planirano vreme obuke trebalo je biti oko 5 meseci. Prva tri meseca izvodjena je invidualna obuka, u cetvrtom sa posadama i bojevim gadjanjima i u petom mesecu na nivou voda i cete. Svi oficiri i instruktori za izvodjenje obuke bili su pripadnici Crvene Armije. Posebna pogodnost bila je cinjenica da je jedan broj ljudi vec zavrsio obuku na tenkovima M3 Stjuart, te je sa njima vrsena samo doobuka. Uslovi izvodjenja obuke bili su teski. Radilo se na temperaturama od -20 pa i do -40 stepena. Vreme za izvodjenje obuke je bilo osam sati, ali radilo se i duze. Znacajan deo obuke su cinele stojeve radnje, sa i bez oruzja. Svi vojnici su dobili propisanu zimsku uniformu Crvene Armije, a spavalo se u zemunicama iskopanim u zemlji.''

Ocigledno u prakticnoj i teorijskoj obuci bilo je i velikih propusta:

''Nakon izbijanja Druge tenkovske na komunikaciju S. Brod - Batrina, nastali su povoljniji uslovi za upotrebu ove jedinice. Medjutim jedan tehnicki razlog primorao je citavu brigadu da van borbe bude od 23.aprila pa do 5.maja. Naime u tenkovima se nalazilo zimsko ulje predvidjeno za eksplotaciju na niskim temperaturama. Usled toplih dana u aprilu, motori tenkova su se naglo prgrejavali i postojala je velika mogucnost njihovog ostecenja ako se nastavi sa upotrebom. Kako ovo nije na vreme predvidjeno, a sve nabavke su isle preko udaljenih pozadinskih baza 3.ukrajinskog fronta u Madjarskoj, cela brigada morala je biti povucena iz daljih operacija. Pauza je iskoriscena za sredjivanje i popunu brigade. Pocetkom maja stigle su potrebne kolicine maziva i rezervnih delova i 5.maja, kada je ponovo bila spremna za borbu, brigada je imala 50 tenkova spremnih za borbu, 95 oficira, 82 podoficira i 939 vojnika.''